Negdje na kraju u zatisju...

Jednom kad svemu kažem zbogom,na kraju jedne priče,
u istapanju još jednog jutra,nestajanju još jedne farse,
jednom kad me svi budu olajavali,kad im se usta pogana,
jednom zaustave u pola rijači i istope u odvratnu grimasu,
jednom,samo jednom,mislim da ću vrisnuti i opsovati,
da se krvni sudovi zalede,da oči se rašire u čudu i strahu,
da pogan uz pogan stane,zadrhti,pa se lijepo začudi i pomisli,
kad se ova budala pameti dozva,pa se okrenu i u lice im sasu,
sve od iskona pa do danas,što zlo joj radiše,ružno govoriše...
Jer jednom je svega preko glave,čak i lijepo ti dosadi,
i ljubav i uvreda i bol i šapat na ramenu,i priče na jastuku,
poželiš da se vratiš u utrobu majke,da se ponovno rodiš,
da sve ispočetka,da izmjeniš svijet,da sve je nova priča,
da sve stane osim naših snova,osim naših želja,poglada..

Jučer se desilo nešto grozno.Bilo je kratko...bum...i čovjeka iznesoše sa sopstvenom utrobom u rukama.Sa grimasom iznenađenja,zaleđenim pogledom i hladnim licem,zaledio je krv u žilama svima koji se nađoše u blizini.Neko je sebi dao za pravo da oduzme život koji nije stvorio,sa kojim,ama baš ništa,nema.Neko je od sebe pokušao napraviti Onoga koji daje i uzima,koji nam je udahnuo život i  uzima ga kad za to dođe vrijeme.

Šta je to u ljudskom umu što ga tjera na tako gnusna djela?Jeli to sve u glavi ili je to samo momenat slabosti kada se u čovjeku probudi životinja koja lovi slabijeg,bez obzira je li sezona lova.Da li smo mi svi pomalo životinje koje love ili su lovljene?Možda...ili možda...Sigurna sam samo da,bez obzira u kojem nam je obliku,ponekad,mozak,nemamo pravo oduzimati tuđe živote.Možda smo ipak pomalo neka druga bića!?

Говорио сам jоj ти си глупа ти си паметна,
ти си ђаво,
ти си анђео, све сам jоj говорио. Ништа ми
ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре
кише.

Стварно сам волео ту Светлану jедне
jесени,
кад би знао са ким сада спава, не би
му глава, не би му глава.

Jао кад би знао ко jе сада љуби,
не би му зуби не би му зуби. Jао кад бих
знао ко то
у мени бере каjсиjе jош недозреле.

Ljubim kad blago pod purpurnim velom
Zasija milje zoričinih grudi,
Jer tad mi trepti po obzorju cijelom
Osmejak što ga tvoje lice budi.

Ljubim kad tajno lahorova krila
Pod nebo dižu pjesmu tica mali',
Jer tad mi zvoni tvoja riječca mila
Što sveti oganj na duši mi pali.

Ljubim kad milo svijetla jata čista
Zvjezdica drobnih po beskraju plove,
Jer tad mi sunce tvoga oka blista
I dušu diže u zlaćane snove.

                                                                       Aleksa Šantić

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...